Kako nam je Vučić ogadio ćevape

Opis kriminalnih detalja koji je srbijanski predsjednik iznio na nacionalnoj televiziji je jeziv, mišljenja je autor.

Predsednik Srbije priredio je svojim sunarodnicima još jedan performans za nezaborav.

Izletevši ko zna koji put iz svojih ustavnih ovlašćenja, prosuo je pred narod informacije koje bi trebalo, ili da ostanu neobjavljene, ili da ih obnaroduje Tužilaštvo.

Uznemirio je po ko zna koji put javnost i to fino upakovao u sefl-promotion paket. Previše se uigrao u ulogu jednog jedinog bitnog i važnog u Srbiji. Prvo je udario po liderima u regionu koji su sve“stručnjaci, političke veličine“, a on jadan, skrušen i mali, sve će im reći u lice šta mislim o njima itd. Već znamo napamet. A, onda je usledila tirada od koje se diže kosa na glavi.

Javno je prikazao na televiziji sa nacionalnom frekvencijom industrijsku mašinu za mlevenje mesa koja je pronađena u skrivenoj prostoriji u vikendici uhapšenog Veljka Belivuka, poznatiji kao Velja Nevolja, u Ritopeku, koja je služila mlevenje ljudi, reče predsednik Srbije. Prema Vučićevim rečima, vođa Kavačkog klana Radoje Zvicer je poželeo da jede ćevape od ljudskog mesa, a ekipa Velje Nevolje mu je slala te ćevape od protivnika koje su „klali, preklali, odvojili ruke, noge i ostatak mleli u toj mašini“.

Žrtva koju će podnijeti za Srbiju

Ovako plastičan opis kriminalnih detalja je izuzetno jeziv i nije normalno saopštavati ih uživo na televiziji u prime-time. Nijedan predsednik, premijer, ministar u istoriji srpskog višepartijskog sistema ovako nešto nije radio. A, nije da nije bilo prilike. Zemunski klan je 2003. godine je ubio premijera Srbije Zorana Đinđića, pa niko nije iznosio ovakve detalje na televiziji.

Vučiću se, eto, može. Ali, to nije dovoljno. Morao je sebe da stavi u kontekst žrtve koju je podneo i koju će tek da podnese da bi Srbiji bilo bolje. Malo mu je bio što je pomenuo da je Zvicer ljudožder, što su mu Velja Nevolja i ekipa mleli ćevape u industrijskoj mašini za mlevenje mesa, već je poručio da mu je bolje da završi kao ćevap u tom emisiji nego da „takvi vode Srbiju“. Glavu daje, ali Srbiju ne daje, stigao je i ovo kaže.

Predsednik Srbije je ubeđen da su Zvicer i ekipa hteli da preuzmu vlast i da im je nedostajalo 48 sati da to i urade. Siguran je da su hteli nekoga da ubiju, ali za razliku od svog iskrenog prijatelja Aleksandra Vulina, ne može da tvrdi da je on bio taj koga su hteli da uklone. Bez obzira na sve, Vučić nema strah i zna kako će da završi. Završiće, kako je isto rekao u toj emisiji, kao što su završili svi veliki Srbi pre njega, šta god to značilo.

Pri tom, na užas voditeljke u studiju, rekao je da ne nosi pancir, jer se ne plaši. Na pitanje zašto, nonšalantno je odgovorio da mu se tako može. Zanimljivo je, međutim, da je prilikom izvođenja čuvenog penala na stadionu u Ubu, na jednoj od fotografija vidi se nešto slično kevlaru, ili pancir košulji.

Nema institucija, samo Vučić

I kako jasno i glasno ne postaviti pitanje – da li je ovo normalno ponašanje? Pitanje, ovoga puta, nije retoričko, već je upućeno struci. Kako je moguće da predsednik jedne evropske države može da uleti u takvu centrifugu i da sve ovo iznese u jednom dahu? Ima li Srbija nadležne institucije kojima je to posao? Ne, postoji samo Aleksandar Vučić, bez obzira na kojoj je funkciji nalazi. Njemu je dozvoljeno sve i uvek, bez obzira na posledice.

Važno je samo da sve to bude u funkciji njegovog opstanka na vlasti. Koliko god bila teška priča, on je tu da primi sve udarce na sebe, jer je toliko jak da sve može da izdrži i voli Srbiju. Zato je Srbija srećna. To što svog najstarijeg sina, koga isuviše često stavljaju u kontekst baš tih problematičnih navijača, voli u inat svima, to je druga priča.

Više puta je ponovio da je tužilac izuzetno zadovoljan dokazima koji su prikupljeni u slučaju protiv Velje Nevolje i da ga javno pohvaljuje što neke detalje drži u tajnosti. Zato ih on deli i šakom i kapom. Tužiocu ostaje samo da se pojavi na sudu i ponovi sve ono što je on već ranije saopštio u televizijskom studiju. Istina se već zna, saopštio ju je predsednik, lično.

Nama ostaje samo da verujemo na reč predsedniku. Sve što je rekao deluje ne samo nenormalno, već i neverovatno. Naročito priča o ćevapima. Neko je izračunao da je ćevape u toj emisiji pomenuo 17 puta. Pričaju ljudi o tome kako je građanima Srbije ogadio ćevape.

Ne postoje granice

Da je samo ćevape, ni po jada. Vučić je ljudima ogadio život svojim svakodnevnim apsurdnim pojavljivanjima na malim ekranima. Sve što može je ogadio, a najviše slobodu. Za njega ne postoje granice, ne razmišlja o žrtvama. Samo mu je rejting u životu. Brani ga, ako treba i ljudskim ćevapima.

Izuzetno je teško imati normalnu javnu scenu u Srbiji kada za predsednika imate nekoga poput Aleksandra Vučića. U takvoj situaciji nema dijaloga, nema demokratske rasprave, nema normalnosti. Kako posle njega izaći u javnost i reći nešto smisleno, kada se cela nacija snebiva nad ćevapima za Zvicera. I ponovo imamo na delu tu razrađenu Vučićevu mantru u kojoj najteže optužuju ljude. Kakve veze ima to što je neko dokazao da nema račune u inostranstvu, ako je Vučić rekao da ih ima.

U Srbiji nema glasača SNS koji je njegovo izlaganje o Zviceru i ćevapima stavio pod sumnju. To je život bez dostojanstva i slobode. Ti životi su u funkciji njegove egzistencije i tu je početak i kraj svake priče. Sa ćevapima ili ne, svejedno.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.